''Pa on baš uvijek mora kasniti!“, pomalo ljutito dobaci Alija.
''Es-selamu alejkum. Halalite mi što kasnim. Morao sam majci nešto pomoći, a onda je i nastupilo vrijeme ikindija-namaza, te sam trebao i namaz klanjati. Ali, evo, sad sam tu i možemo odmah početi“, pravdao se Abdullah.
Nakon što odabraše timove, počeše sa igrom. Abdullah je uživao igrajući se sa svojim drugovima. A i svi ostali isto tako. Skoro svakog dana, poslije ručka, okupljali bi se na istoj livadi, na kraju ulice, i tamo ostajali sve do pred sami zalazak sunca. Onda bi svi išli nazad svojim kućama nestrpljivo iščekujući naredni dan da opet dođu i nastave sa igrom. Jurili su za loptom, trčali sa jednog kraja livade na drugi, ne mareći mnogo što su jesenje kiše natopile zemlju vodom i što trče više po blatu nego po travi. Nisu imali prave golove, sa stativama, prečkom i mrežom, već samo dva kamena: jedan s lijeve, drugi s desne strane golmana. I to im je bilo dovoljno.
Alija udari jako loptu. Ona odleti preko gola i pade u kraj, do ulice. Dječaci se počeše raspravljati je li lopta prošla kroz gol ili ne. Abdullah otrča po loptu. Na dva koraka od lopte, ispod opalog žutog lišća, u blatu, ugleda mali smotuljak. Ličilo je na neku torbicu, ili džep... Abdullah ga lagano podiže iz blata i razriješi čvor. Iznenadi se kad na svom dlanu ugleda novac.
''Otkud sad ovo?! Čije li bi ovo moglo biti?!“, zamisli se Abdullah.
Bilo je tu puno novca da bi bilo jednog od njegovih drugova. Ali zašto bi neko drugi prolazio blatnjavom livadom, a ne ulicom? Stajao je tako Abdullah sa tuđim novcem u rukama, gledao u drugove koji su još uvijek stajali tamo kod gola i raspravljali kuda je prošla lopta.
''Ako oni ovo vide, onda ću još morati sa njima da podijelim“, pomisli Abdullah i žurno strpa novac u džep.
''Ja moram kući“, reče Halid, ''Evo skoro će akšam. Pa ćemo, inšallah, nastaviti sutra.“
''I ja moram kući“, jedva dočeka da to kaže Abdullah. Ulicom je hitao kao da ga neko juri. ''Toliko novca nikad nisam držao u rukama. Mislim da je to skoro kao cijela mjesečna plata moga oca. Čim stignem kući prebrojat ću koliko tu ima. Koliko li je to samo igračaka?! Možda bih mogao kupiti onaj voz što mi je babo obećao kupiti za Bajram. Sad imam dovoljno novaca da ne moram čekati Bajram“, žurio je Abdullah kući i tako razmišljao. Kad stiže kući, ne htjede nikome ništa o novcu reći, već se pravo uputi u svoju sobu da prebroji koliko, zapravo, tu novca ima. ''Ovo sigurno nije ni od jednog dječaka. Zašto bi oni nosili ovoliki novac kad idu da se igraju? A osim toga, ni jedan od njih nema ovoliko ušteđevine, siguran sam“, mislio je i dalje tako Abdullah. ''Ali, subhanallah. Pa šta ja to radim?! Ovo je grijeh! Naš Poslanik, alejhis-selam, rekao je da je pravi musliman onaj od čijeg su jezika i ruku sigurni drugi muslimani! Ovo nije moje! Ali, ja ga nisam ukrao... Ja sam ga našao... i sad je moje... Mogu nekome i da ga poklonim... Mogu od jednog dijela sadaku da udijelim, a od drugog dijela ću častiti svoje drugove nekim lijepim slatkišima... Ako tako postupim, siguran sam da mi nije grijeh!“, borio se tako Abdullah sa svojim mislima, dugi dio noći. Kad ujutru stiže u školu, zateče pravu pometnju u razredu. Svi su išli okolo i raspitivali da neko možda nije našao Halidovu torbicu. Dobio je Halid od svog babe novac da odnese i vrati dug u obližnjoj prodavnici za namirnice koje su Halidovi roditelji tokom mjeseca uzimali a nisu imali novca da plate. Halid se tako zaigrao sa drugovima i zaboravio vratiti dug kao što mu je babo rekao. Kad je uvečer stigao kući i vidio da je novac izgubio, vraćao se putem kojim je išao u nadi da će pronaći izgubljeni novac, ali ništa... Abdullah se zamisli... Na jednoj strani vidio je ispred sebe sva svoja maštanja i razmišljanja: i onaj voz što tako jako želi imati, i one slatkiše koje je planirao kupiti da podijeli s drugovima, i siromahe kako im udjeljuje sadaku, kao što je mislio... A na drugoj stani vidio je uplakanog Halida, kako luta ulicama i traži... Vidio je Halidovog babu koji od sabaha hitro odlazi na posao i vraća se svake noći kasno ne bi li svojoj porodici obezbijedio hranu!
Trčeći koliko ga noge nose, jurio je Abdullah ka Halidovoj kući u strahu da bi mogao pokleknuti pred šejtanovim spletkama i sakriti novac koji nije njegov. Halid je skakao od sreće kad je ugledao svoju torbicu s novcem kod Abdullaha. Bratski ga izljubi i zahvali mu što je njegov novac pronašao i vratio. Halidova majka donese Abdullahu pun tanjir kolača: ''Bujrum, počasti se i odnesi svojim roditeljima koji su te tako lijepo odgojili i islamu podučili. Izrast ćeš ti, inšallah, u velikog muslimana!“ Njene riječi su odzvanjale u Abdullahovim ušima: ''Izrast ću ja, inšallah, u velikog muslimana!“, ponavljao je Abdullah u mislima, ''a to je bolje od džepova punih novca!''
